Faza procesa proširenja koju ćemo sada istraživati počinje sa proširenjem na sever. Velika Britanija je podnela prvi zahtev za pristupanje već 1961. godine, dakle samo četiri godine nakon potpisivanja Rimskih ugovora. No prošlo je punih 11 godina pre nego što su Velika Britanija, Danska i Irska zaista pristupile Zajednici. Zbog čega?  

Najvažniji razlog je bilo beskompromisno protivljenje francuskog predsednika De Gola (de Gaulle). Možda su tu neku ulogu igrali i ekonomski motivi, no svakako je najznačajniji bio faktor straha da će se pristupanjem Velike Britanije - države koja je imala uske veze sa SAD-om - otvoriti put za uticaj Sjedinjenih Američkih Država na razvoj Zajednice. Upravo se to kosilo sa de Golovim (de Gaulle) pretpostavkama o tome kako bi trebalo da izgleda razvoj Evropske zajednice - naime kao saradnja suverenih nacionalnih država, nezavisno od američkog uticaja.
Sa druge strane, ostale države-članice i Komisija smatrale su ulazak Velike Britanije u Uniju poželjnim jer bi se tako, uvođenjem suprotnog pola, oslobodile francuske dominacije. Drugim rečima, odnose i držanje država-članica prema pristupanju Velike Britanije karakterisala je u velikoj meri različita pretpostavka o tome kako bi dalje trebalo da se razvija Zajednica. Potencijalno članstvo Velike Britanije posmatralo se kao mogućnost da se ojača ili oslabi sopstvena pozicija, a ne kao odvojeno pitanje na koje treba da se nađe odgovor.

Francuska nije mogla da dugoročno sprečava proširenje. Na Konferenciji na vrhu u Hagu 1969. godine, de Golov naslednik Žorž Pompidu (Georges Pompidou) glasao je za nastavak pregovora. Ono što je bilo od izuzetne važnosti za donošenje ove odluke bilo je pomirivanje interesa svih država-članica u okviru tzv. Package Deal-a (dogovora u paketu). U okviru ovog paketa dogovora, kao protuuslugu za pristajanje na dalji proces proširenja, Francuska je dobila odobrenje od ostalih država-članica da završi nacrt i strukturira zajedničku agrarnu politiku. Dakle, ovde su veliku ulogu odigrali interesi po sektorima.

Dugoročne posledice prvog proširenja Zajednice na proces integracija ne možemo sada do u detalje da obrađujemo. Ono što je sasvim jasno je da su se sa Velikom Britanijom i Danskom Zajednici priključile dve države koje su imale potpuno drukčije pretpostavke od ostatka država-članica o tome kako bi trebalo da izgleda i da se razvija Zajednica. Za obe ove države EZ je, pre svega, predstavljala ekonomsku zajednicu i nadali su se da će ekonomski profitirati članstvom. Niti za jednu od ovih država pitanje ograničenja nacionalnog suvereniteta se uopšte nije postavljalo. U obe ove države javno mnenje je bilo prilično podijeljeno u vezi sa članstvom u EZ-u.
Upravo ovakva situacija, a s obzirom na to da su odluke morale da se donose jednoglasno,  najveći je uzročnik stalnih kriza i stagnacije u razvoju Zajednice koje su nam poznate iz 70-tih i početka 80-tih godina.

Na našem modelu može sasvim lepo da se vidi kako su kod proširenja na jug sve determinante igrale određenu ulogu.