|
| |
Sadržaj teksta
Poreklo i sastavni delovi modela
|
Odakle model potiče? |
Dosadašnje
analize procesa proširenja pokazale su da je uvek pet faktora igralo
veliku ulogu i da je tih pet faktora određivalo tok i rezultate ovog
procesa. Ovo saznanje mi ćemo iskoristiti da napravimo mali model koji će
nam pomoći da bolje razumemo proces proširenja. |
|
Ugovorne osnove |
Jedan od prvih
faktora određenja predstavljaju tzv. ugovorne osnove, tj. pravila unutar
EU-a koja propisuju kako teče proces proširenja. Da li će se o
proširenju odluka donositi jednoglasno ili je moguće da se donese većinska
odluka i ko glasa u vezi sa proširenjem, to su faktori koji
u mnogome mogu da utiču na sam proces.
O tome kako izgledaju ove ugovorne osnove biće reči više na
kraju ovog dela.
Pogledajmo koji su to još faktori koji utiču na proces proširenja kako
bismo saznali i koji su to sastavni delovi modela. |
|
Jaz između proširenja i produbljenja |
Iako je od samog
početka u pravilima Ugovora bilo reči o proširenju, ipak ni
EEZ (EEC) ni EZ (EC), a ni Unija niti njene države-članice nisu po
svaku cenu i kontinuirano zalagale za proširenje kruga članica.
Najveću odgovornost za to snosi strah da više članica automatski
znači i više heterogenosti, a to bi u svakom slučaju otežalo
saradnju. Zbog toga se o zahtevima za pristupanje uvek
raspravljalo sa aspekta u kolikoj meri bi novo proširenje imalo
negativne posledice po produbljivanje procesa integracija. Ovaj
jaz između proširenja i produbljenja predstavlja sledeći faktor
određenja u našem modelu.
Važno je
da se naglasi - a to su pokazala i dosadašnja proširenja - da odluke o
primanju novih država-članica nikada do sada nisu usledile
samo na osnovu puke prevage bilo proširenja bilo
produbljenja. Ono što je bilo odlučujuće prilikom donošenja
odluka bila su sledeća tri faktora.
|
|
Posebni interesi sektora |
Prvi od ovih
faktora predstavljaju posebni interesi država-članica u
pojedinim oblastima, dakle činjenica da bi neke grane privrede
država-članica mogle da budu ugrožene proizvodima iz zemalja-kandidata za pristupanje koji bi na tržištu bili konkurentniji.
Setimo se agrarnog sektora i protivljenja Francuske pre
proširenja na jug.
|
|
Nacionalni interesi |
„Nacionalni“
interesi su sledeći faktor, dakle činjenica da bi proširenje moglo
da ugrozi mogućnosti pojedinih država-članica da utiču na odluke. To
se, na primer, videlo u raspravama o raspodeli i jačini glasova u
Savetu, o čemu smo govorili u prethodnim Osnovnim kursevima.
|
|
Sposobnost odlučivanja sistema EU-a |
I poslednji
faktor su strahovi država-članica i svih ostalih aktera, kao što su
Komisija ili Evropski parlament, da bi proširenje moglo da se odrazi
na sposobnost donošenja odluka unutar sistema EU-a.
[Početak stranice] |
Faktori određenja procesa proširenja
Grafički pregled modela izgleda
ovako:
Ugovorne osnove
Pre početka korišćenja modela
tokom faze 1, koja obrađuje period između prijave Velike Britanije za
pristupanje Zajednici (1961) i tzv. EFTA-proširenja (proširenje u kojem su
pristupile Finska, Austrija i Švedska, 1995), pogledajmo još kratko ugovorne
osnove koje se tiču proširenja.
|
Rimski ugovori: Preambula i član 237. |
Proširenje se
spominje na više mesta već u Rimskim ugovorima. Pa je tako već
u Preambuli reč o čvrstoj volji da se stvori osnova za užu saradnju evropskih naroda. A drugi narodi Evrope se pozivaju da
svoje težnje usmere ka ostvarenju tog cilja.
Pored toga, u
posebnom članu 237. regulisan je postupak pristupanja novih
članova. Po ovom pravilu svaka evropska država može da uloži
zahtev za prijem u članstvo. Savet kojem se predaje zahtev,
nakon izloženog stava Komisije, mora da odluči jednoglasno o
prijemu novih članica. Uslovi primanja u članstvo regulišu se
ugovorom koji se sklapa između država-članica i države koja
ulaže zahtev za prijem u članstvo. Ovaj ugovor podleže
ratifikaciji od strane svih država-članica i to po postupku koji
je regulisan u matičnim državama.
|
|
Nakon ZEA (SEA) Evropski parlament mora
da odobri odluku |
Ovaj početni
položaj se nešto izmenio prvom velikom revizijom Ugovora,
donošenjem Zajedničkih evropskih akata po kojima odluku o
pristupanju nove države-članice mora da potvrdi i Evropski
parlament.
|
|
Razvoj nakon Mastrihškog ugovora |
Ovo je pravilo Mastrihškim ugovorom, konkretnije članom O. Ugovora
EU-a koji je
zamenio član 237. Ugovora EU-a, preuzeto u pravo Unije. Pravilo
važi i nakon stupanja na snagu Amsterdamskog ugovora i to
po članu 49. Ugovora EU-a.
Mnogobrojne
novine u Ugovoru iz Nice, a posebno tzv. Protokol o proširenju
EU-a, regulišu, pre svega, sastav organa te većinu potrebnu za
donošenje odluka u Uniji koja ima 25 država-članica, odnosno
uskoro njih 27.
|
|
Grafički pregled ugovornih osnova |
U grafičkom
pregledu ugovorne osnove za proširenje EU-a izgledaju ovako:
 |
Sada imamo sve informacije i
potrebno znanje za analiziranje komplikovanog procesa proširenja. Počnimo
sa kratkim pregledom faze 1, perioda između prvog podnošenja zahteva Velike
Britanije za prijem u članstvo (1961) do EFTA-proširenja (1995).
[Autor: Prof. Dr. Wolfgang Schumann]
[Početak
stranice]
|
