Nakon što su se obradila pitanja od zajedničkog interesa u smislu pridruživanja i finansijske pomoći, odlukom Evropskog saveta sa zasedanja u Kopenhagenu u junu 1993. godine sve se promenilo. Tamo je zaključeno da se svim pridruženim državama srednje i istočne Evrope otvori i mogućnost pristupanja Evropskoj zajednici ukoliko one ispune određene uslove, tzv. "Kopenhagenske kriterijume". Ovi uslovi su bili, na primer, stabilan institucionalni okvir na osnovama demokratskog društva i obezbeđenje ljudskih prava i prava manjina.
Drugi uslov bio je funkcionisanje tržišne privrede.
Osim toga, od ovih država se očekivalo i da budu u mogućnosti da preuzmu celokupno zakonodavstvo EU-a i da su spremne da prate ciljeve političke, ekonomske i monetarne unije.
Na sljedećem dijagramu prikazan je razvoj događaja upravo do "Kopenhagenskih kriterijuma".  

Nakon što su zemlje srednje i istočne Evrope u periodu od 1994. do 1996. godine predale svoje zahteve za pristupanje Zajednici (Malta i Kipar su to učinili već 1990), Evropski savet je, onako kako je to predviđeno u Ugovorima, pozva Komisiju da objavi svoj stav u vezi sa ovim zahtevima. Cilj ovog stava bio je da se istraži i ispita situacija u svim zemljama koje su podnele zahtev i da se proceni u kojoj meri će svaka od njih da bude u mogućnosti da preuzme obaveze koje sa sobom donosi članstvo.

Pored mnogobrojnih preporuka Komisije u njenom izveštaju "Agenda 2000", koje su važile u odnosu na sve države-kandidate, Evropski savet je u Briselu krajem 1997. godine prihvatio predlog da se sazovu bilateralne Konferencije vlada za otvaranje konkretnih pregovora o pristupanju najpre sa onim državama koje su na putu ispunjavanja potrebnih preduslova vidno odmakle od drugih, naime sa Estonijom, Poljskom, Slovenijom, Češkom, Mađarskom i Kiprom. Ovi pregovori bili su realizovani u okviru bilateralnih Konferencija vlada i počeli su u proleće 1998. godine. Prvi "val" zemalja kandidata još je nazivan i "Luksemburška grupa".
U decembru 1999. godine šefovi vlada i država na sastanku u Helsinkiju zaključili su da započnu pregovore i sa drugim "valom" zemalja (Bugarska, Letonija, Litvanija, Malta, Rumunija i Slovačka). Ova grupa zemalja je, zbog mesta održavanja sastanka, nazvana "Helsinška grupa". 15. februara 2000. i zvanično su u Briselu otvoreni pregovori sa ovim zemljama.
Sve ovo predstavljeno je na sledećem dijagramu.

Komisija je u novembru 2000. godine objavila strategijski dokument kao plan proširenja EU-a, koji je trebalo da obezbedi da će Unija krajem 2002. godine biti spremna na proširenje. Evropski savet je na sastanku u Nici, kada je ratifikovan i Ugovor iz Nice (26.02.2001) kojim EU podleže institucionalnim modifikacijama, odobrio ovaj strategijski dokument.
Zaključak sa sastanka Evropskog saveta u von Laeken-u u decembru 2001. godine bio je da je proces proširenja nepovratan, te je naglašena čvrsta namera EU-a da se pregovori o pristupanju zaključe krajem 2002. godine.  

Ono što je interesantno u odnosu na faktore određenja koje pratimo je da je i na ovom sastanku na vrhu odlučeno da se obrazuje jedan Konvent za budućnost EU-a, čiji zadatak bi bio da za 2003. ili 2004. godinu pripremi Konferenciju vlada o Ustavu EU-a. Posebno interesantno je i to što su kandidati za pristupanje bili pozvani da rade unutar ovog Konventa, ali pod uslovom da nemaju pravo da blokiraju odluke i dogovore koji se donesu između država-članica.
Ako sve ovo posmatramo u svetlu različitih faktora određenja koje smo do sada identifikovali, onda to izgleda ovako kao na donjem dijagramu. Tako smo se još jednom uverili u važnost faktora koji predstavlja jaz između proširenja i produbljenja!