Ovakvom utisku nije moguće da se otme ni nakon sprovedenih najnovijih anketa koje pokazuju da većina građana Evropske unije (61%) podržava osnovnu ideju Ustava. Anketa pod imenom "Eurobarometar" sprovedena u julu 2005. godine pokazala je da i u Francuskoj (53%) i u Holandiji (67%) većina građana pozitivno ocenjuje članstvo u Evropskoj uniji! Sa druge strane, građani su vrlo skeptični po pitanju daljeg proširenja, a posebno po pitanju ulaska Turske u Uniju.  

Da bih Vam to sasvim konkretno objasnio, pokušaću na primeru jednog jako važnog elementa da  pokažem šta znači otežavanje donošenja odluka i zaključaka. Pokušaću da Vam dočaram ono o čemu se govori u proceni koju ste prethodno pročitali. Na sledećem dijagramu prikazani su najvažniji aspekti ovog problema.

Radi se, dakle, o institucionalnoj strukturi i pravilima odlučivanja koji prouzrokuju tešku situaciju zbog koje su delovanje i rad Unije, te donošenje odluka izuzetno otežani. S druge strane, pregled istorije EU-a nam je pokazao da je i jednoglasnim načinom donošenja odluka moguće zaobići blokade. Setite se samo projekta slobodnog tržišta i Zajedničkih evropskih akta koji su, uprkos svim poteškoćama, nakon 20 godina stagnacije ipak jednoglasno (!) usvojeni.

[Početak stranice]

Veći broj država-članica i pojačana heterogenost u ovom specifičnom slučaju ne mogu da se ocene pozitivno. Detaljnija analiza pokazuje da postoji pet glavnih linija konflikata, koje su ili novonastale ili su se konflikti po određenim pitanjima zaoštrili nakon proširenja.

Prva linija konflikta je konflikt između bogatih i siromašnih zemalja. Ova linija razdvajanja nije nova, već od sredine 80-tih godina ona predstavlja jedno od ključnih pitanja. No, tada su linije konflikata postojale između zemalja u kojima je vladalo prilično blagostanje, na primer između Nemačke i zemalja koje su po strukturi bile nešto siromašnije kao što su Grčka, Portugal ili Španija. Ove su profitirale od strukturalnih i kohezionih fondova EU-a.
Međutim, proširenjem je ova linija konflikata postala mnogo oštrija i jasnija. Tako 10 zemalja koje su 1. maja 2004. godine pristupile EU-u zajedno u proseku imaju bruto socijalni produkt po glavi stanovnika koji jedva prelazi polovinu proseka bruto socijalnog produkta po glavi stanovnika u 15 država koje su i pre 1. maja 2004. godine bile članice EU-a. Uz ovo još treba da se naglasi da, kada se uporede između sebe, postoji celi jedan niz razlika i među novim državama-članicama.
U celini gledano, EU25 mora da se podeli u tri grupe: vodeća grupa kojoj pripada većina država-članica EU15; srednja grupa sa najsiromašnijim zemljama EU15 (Grčka, Portugal i Španija) i najbogatijim zemljama koje su pristupile (Kipar, Slovenija, Malta, Češka i Mađarska) i konačno, treća grupa najsiromašnijih u koju, između ostalih, spadaju Poljska i tri baltičke države.
U ovakvoj konstelaciji stvari konflikti ne treba da se očekuju samo između grupe 1 na jednoj i grupa 2 i 3 na drugoj strani, već mora da se računa i sa jakim konfliktima između grupe 2 i grupe 3 kada bude bilo reči o mehanizmima i kriterijima podele finansijske pomoći.

 

[Početak stranice]

Kao što vidite, radi se o potpuno drugačijoj, sasvim težoj konstelaciji stvari nego što je to bio slučaj u godinama pre projekta slobodnog tržišta i Zajedničkih evropskih akata. Ova tvrdnja postaće još očitija ako smo svesni toga da na dijagramu nismo pokazali još jedan jako važan faktor - faktor uticaja građana, koji su u mnogome svojim vladama ograničili ionako mali prostor za manevrisanje.
Nakon analiziranja ovog dijagrama zaista bi trebalo da se plašimo za dalji razvoj i budućnost EU-a. Ipak, ni ova slika nije potpuna i potrebne su joj neke dorade. Postoje, kao što nam je poznato iz pregleda istorije razvoja integracija, i neki faktori koji stvari pokreću u pravcu zajedničkih rešenja. Pogledajmo sledeći dijagram.

To su pre svega mnogobrojni spoljni faktori koji će od Unije zahtevati zajedničke odgovore na pitanja - ovih faktora bilo je i u prošlosti.  Pored toga, tu su gotovi, važeći pravni akti koji se nalaze na oko 80.000 stranica zakonskih tekstova i koji sami po sebi znače da postoje uzročno-posledične veze između određenih oblasti, iz čega su proizašle i funkcionalne prisile koje takođe upućuju u pravcu zajedničkog rešenja.

 

I konačno, ne postoje samo države-članice i njihovi predstavnici u strukturi Unije i ne postoji samo Evropski savet na koje smo se ograničili u prethodnim dijagramima. Moramo da obratimo pažnju i na supranacionalne institucije koje postoje i koje su, što smo videli i iz dosadašnje analize razvoja procesa integracija, u prošlosti, po pravilu, iskorišćavale spoljne faktore i izazove pred kojima je Unija stajala kako bi se nametnula supranacionalna rešenja i obezbedilo dalje postojanje EU-a.

Ipak, verovatnoća da EU ovo uradi zajedno sa svih 25, uskoro 27, država-članica je prilično mala. Ono što se čini više verovatnim je da će se posegnuti za fleksibilnim rešenjima u kojima ne moraju svi da učestvuju u jednakoj meri, kao što je bio slučaj sa šengenskim režimom ili sa monetarnom unijom.
Osim toga, možda će u slučajevima donošenja odluka za koje je propisano usaglašavanje, odnosno jednoglasna odluka - kao što su, na primjer, reakcije na pristupanje ostalih zemalja EU-u - reakcije biti potpuno drugačije od očekivanih. Ovo ne bi smelo da ima uticaja na pristupanje Bugarske i Rumunije, ali će se verovatno ticati pristupanja Turske i balkanskih zemalja.