|
| |
Analiza procesa integracija
(II) - Etapa 7
Od Konventa do procesa
ratifikacije Ustava
|
Konvent kao novi metod za izradu revizije Ugovora |
Ono što je interesantno u ovom ponovljenom pokušaju da se
postojeći problemi reše pre nego što dođe do proširenja
Unije i prihvatanja novih članica je poseban način na koji
su se pokušali rešiti ovi problemi. Naime, došlo je do
sazivanja Konventa koji je trebalo da radi na razradi nacrta
Ustava. Kako nam je poznato iz dosadašnje analize procesa
integracija, revizije Ugovora su do sada uvek pripremale
vlade država-članica, a sada je po prvi put to trebalo da se
uradi u nešto širem okviru koji bi uključivao kako aktere na briselskom nivou tako i nivo država-članica. Pojedinosti su
prikazane na sledećem dijagramu.
Iza toga je stajala
ideja da se na neki način spreče blokade
do kojih je dolazilo prilikom konferencija vlada, jer je svaka
od država-članica zastupala svoje nacionalne
interese. To je ideja koja se pokazala dobrom već i
prilikom izrade Evropske povelje o osnovnim pravima
i slobodama.
S obzirom na ciljeve koji su formulisani u tzv.
Izjavi iz Laeken-a o budućnosti Evropske unije, a u
kojoj se kaže da izuzetna pažnja mora da se posveti
demokratizaciji Evropske unije, smanjenju
birokratskog aparata i približavanju Unije
građanima te pojednostavljivanju prava Evropske
unije, činilo se opravdanim i neophodnim da se
provede šira, javna diskusija o reviziji Ugovora.
Osim toga, u godinama nakon potpisivanja Ugovora iz Mastrihta
pokazalo se da su građani sve manje i manje spremni
da jednostavno bez pogovora prihvate politiku EU-a i
da su želeli više mesta za sopstveno učešće u
kreiranju te politike.
|
|
Rad Konventa |
Konvent se prvi put sastao 1. marta 2002. godine pod
predsedavanjem bivšeg francuskog predsednika Žiskara
Destena (Giscard
D'Estaing). Sastav Konventa su pored predsednika činila još dva
potpredsednika, 15 predstavnika šefova država i vlada
(jedan predstavnik za svaku državu-članicu), 30 članova
nacionalnih parlamenata (po dva predstavnika za svaku
državu-članicu), 16 članova Evropskog parlamenta i 2
predstavnika Komisije. Pored navedenih, na sednicama
ovog tela mogli su da prisustvuju i posmatrači i to tri
predstavnika Odbora za ekonomska i socijalna pitanja,
tri predstavnika evropskih socijalnih partnera, šest
predstavnika Odbora za regije i Evropski opunomoćenik
građana.
Povezivanje rada Konventa i organa odlučivanja EU-a
usledilo je tako što je predsednik Konventa na svakom
zasedanju Evropskog saveta podnosio usmeni izveštaj o
radu i prenosio te objašnjavao reakcije šefova vlada i
država predstavnicima u Konventu..
[Početak stranice] |
|
2002-2003: Zasedanje Konventa
Kraj 2003:
Konferencija vlada |
Konvent je u
ovom sastavu zasedao od 28. februara do 20. juna 2003. godine i
u tom periodu izradio nacrt evropskog Ustava.
4. oktobra 2003. godina pod predsedavanjem Italijana započela
je Konferencija vlada, čiji zadatak je bio da raspravlja o ovom
nacrtu Ustava i da ga usvoji do Konferencije na vrhu koja se
održala 13. decembra 2003. godine u Briselu. Usprkos velikim
nadanjima, do dogovora nije došlo i to, pre svega, zbog velikih
razlika u pretpostavkama o tome kako bi trebalo da izgleda
sastav Komisije i kakva bi trebalo da bude podela glasova u
Savetu prilikom donošenja odluka kvalifikovanom većinom. Verovatno ćete se setiti žustrih rasprava između Španije i
Poljske s jedne i drugih zemalja, a posebno Nemačke i Francuske
s druge strane. O čemu se tu tačno radilo? Pokušaću
da Vam to
ukratko rasvetlim uz pomoć dijagrama koji Vam je poznat iz
analize 6. etape. |
|
Nacionalni
interesi kao glavni faktor određenja |
Kliknite na ovaj
link
i otvoriće se novi prozorčić. Pogledajte dijagram, a nakon toga opet
zatvorite prozorčić da biste se vratili na ovu stranicu.
Radilo se o
neravnoteži između malog broja stanovnika i velikog broja glasova kojeg
Španija i Poljska nisu htele da se odreknu. Što se tiče pitanja vezanih za
Komisiju, nesuglasice su postojale oko toga koje države-članice i u kojem
vremenskom periodu će moći delegirati komesare u Komisiju kada tamo bude
manje mesta od broja država-članica Unije.
Radilo se i radi se o veoma značajnom faktoru određenja o kojem
ćemo govoriti i u okviru Osnovnog kursa 5 - o nacionalnim interesima.
Jaka je bila želja da se u strukturama EU-a zadrži što više uticaja,
tj. strah da se uticaj ne izgubi. To je, u svakom slučaju, faktor koji se
uvek negativno odražava kada postoje funkcionalni razlozi da pokuša
da se nađe supranacionalno rešenje, što je naravno povezano sa prenošenjem
nadležnosti država-članica na Uniju. Ukoliko države-članice nisu spremne
da to učine, dolazi do problema.
[Početak stranice] |
|
Oktobar
2004: Potpisivanje Ustavnog ugovora |
Početkom
januara pod irskim predsedavanjem obnovljen je pokušaj da
se pregovori uspešno završe do juna 2004. godine. Samo radi
podsećanja: za 1. maj 2004. godine bilo je planirano
pristupanje deset novih država-članica Evropskoj uniji, a
najvažniji pravni akt Unije još nije bio gotov.
Nakon veoma teških rasprava, ipak je 18. juna 2004. godine
postignut dogovor. Do svečanog potpisivanje Ustava od strane
šefova vlada i država te ministara spoljnih poslova došlo je u oktobru 2004. godine u istoj sali u kojoj je 50 godina
ranije potpisan Ugovor o EEZ-u (EEC). Na donjoj slici je
svečano potpisivanje Ustavnog ugovora.
Kandidati za sledeći krug proširenja - Bugarska, Rumunija i
Turska - potpisali su samo zaključni akt, a Hrvatska je
prisustvovala kao posmatrač, s obzirom na to da nije
učestvovala u izradi Ustava.
|
|
Novembar
2004: Stupanje u službu Barrosove komisije |
Nakon toga
se desilo i nešto odocnelo stupanje u službu Barossove
komisije u novembru 2004. godine. Stupanjem u službu ove
Komisije na snagu su stupila i nova institucionalna pravila
Unije predviđena za EU sa 25, odnosno Evropsku uniju sa 27
članica. Ova pravila predviđaju, između ostalog, promenu
podele glasova u Savetu i činjenicu da je svaka
država-članica mogla da postavi samo jednog komesara.
|
|
Proces ratifikacije Ustavnog ugovora |
U novembru
2004. godine započeo je i proces usvajanja Ustava od strane 25
država-članica. Ovaj proces se u većini država odvijao u
parlamentarnom postupku, ali je u nekim državama za to bio
predviđen i referendum. Već sredinom novembra 2004. led je
probila Litvanija (parlament), potom su usledile Mađarska
(parlament, 20. decembra 2004), Slovenija (parlament,
01.02.2005), Italija (parlament, 06.05.2005), Grčka (parlament, 19.04.2005), Slovačka (parlament, 11.05.2005), Španija – prva zemlja u kojoj se održao referendum – (76,73 %
za; 17,24% protiv; učešće na izborima =
42,32%; potvrda rezultata referenduma od strane parlamenta 19.05.2005)
i Austrija (parlament, 25.05.2005) te Nemačka (parlament,
27.05.2005).
Nakon toga usledila su dva ogromna udara na projekt evropskog
Ustava koja su se pobrinula za to da Ustav, u formi u kakvoj
sada postoji, više ne može da se sprovede u praksu. Referendum u
Francuskoj na kojem je Ustav sasvim jasno odbijen sa
54,87% (protiv) i 45,13% (za) uz veoma dobro učešće na referendumu od
69,74%. I samo nekoliko dana nakon toga održan je referendum u Holandiji
na kojem je čak 61,8% glasača glasalo protiv, a samo 38,2% bilo za
evropski Ustav. Poraz je još veći ako se ima na umu da se radi o
dvije države koje su bile osnivači EEZ-a (EEC)!
Time su glasači sasvim jasno rekli svojim vladama "stop", što
Evropskoj uniji nije dozvolilo da nastavi sa planiranim dnevnim
redom. Na referendumu u Luksemburgu 10. jula 2005. izrečeno je
sasvim jasno "da" Evropskoj uniji, no to u ovakvoj situaciji
nije ništa moglo da promeni.
Sada
sebi moramo da postavimo dva pitanja - jedno je koji su razlozi protivljanja, a drugo je kakve će posledice ona imati. U
sledećem tekstu pod naslovom "Etapa 8" pokušaćemo
da pronađemo
odgovore na ova pitanja. |
[Autor: Prof. Dr. Wolfgang Schumann]
|
