|
Teme
za Konferenciju vlada 2000. godine |
Zaključak o sazivanju nove
konferencije vlada donesen je već u junu 1999. godine, tačno
mesec dana nakon stupanja na snagu Amsterdamskog ugovora i to
povodom zasedanja Evropskog saveta u Kelnu. Dinamika razvoja
EU-a još jedanput se ubrzala. Ova konferencija je, po
zaključcima šefova država i vlada, trebalo da bude sazvana u
2000. godini i da se bavi pitanjima koja Amsterdamski ugovor
nije uspeo da reši, a to bi konkretno značilo:
 | veličina i sastav Komisije; |
| ravnoteža glasova u Savetu; |
| mogućnost proširenja oblasti o
kojima se odlučuje sa kvalifikovanom većinom i |
| dalja pitanja o promenama Ugovora
koja proizlaze iz tzv. "left-overs" ili iz sprovođenja Amsterdamskog
ugovora u praksi.
|
| Tome se
sredinom godine dodala još jedna tematska celina, pojačana saradnja,
odnosno mogućnost postepenih integracija.
|
|
|
Kontekst
Konferencije vlada
Odredbe Ugovora iz Nice
|
Koji su bili
rezultati Ugovora iz Nice, koji su to najvažniji faktori
određenja ovog Ugovora i kakve je promene on doneo sa sobom, o
tome ćemo nešto detaljnije govoriti jer je Ugovor iz Nice i
dalje važeća pravna osnova EU-a.
Kao što
može da se vidi iz Osnovnog
kursa 5,
pregovori na Konferenciji vlada vođeni su sa svešću o tekućoj
rundi pregovora i znajući da će se Uniji uskoro pridružiti nove
države-članice. Tako je dvanaest država-članica pregovaralo s
ciljem da se dogovore institucionalne promene koje će omogućiti
funkcionisanje Uniji koja će uskoro imati skoro dvostruko
veći broj
država-članica. Pregovori su se uglavnom fokusirali na pet gore
navedenih tačaka.
Što se tiče veličine i sastava
Komisije, Ugovor predviđa da svaka država-članica od 2005. godine
postavi samo po jednog člana Komisije. Ugovor predviđa da će, kada Unija
bude imala 27 država-članica (pristupanjem Bugarske i Rumunije), broj
članova Komisije biti ograničen (broj članova Komisije ne sme da prelazi
27). Da bi se osigurala jednakopravnost svih država-članica, tada će
biti uveden princip rotacije. |
|
Sastav Komisije |
[Početak stranice]
|
|
Raspodela glasova u Savetu i kvalifikovana većina |
Što se tiče dva veoma usko
povezana pitanja, dakle pitanja o podeli glasova u
Savetu i proširenja oblasti u kojima se odluke donose
kvalifikovanom većinom, predviđeno je da se nakon
ratifikacije Ugovora u oko 30 odredbi princip donošenja
jednoglasnih odluka zameni principom odlučivanja
kvalifikovanom većinom, pri čemu su centralne oblasti ostale
pošteđene ovih promena.
Nadalje,
od 22.11.2004. godine, od stupanja u službu Barossove
komisije (vidi Etapu 7), glasovi u Savetu trebalo bi nanovo
da
budu sistematizovani po jačini. Za ubuduće
je kvalifikovana
većina ostvarena u slučaju
| da neki zaključak dobije određen
broj glasova, pri čemu broj glasova mora da se ispita ponovo nakon
pristupanja svake nove države-članice, |
| da većina država-članica glasa za
neki zaključak i |
| u slučaju da ova većina čini
najmanje 62 procenta celokupnog stanovništva Unije (što na
zahtev neke države-članice može da se ispita). |
 |
|
Left-overs
Amsterdamskog ugovora |
Što se tiče Evropskog
parlamenta, Ugovorom iz Nice ustanovljena je nova
podela mesta, koja je relativno smanjila razlike u
reprezentaciji zastupnika pojedinih zemalja, S druge
strane, imajući na umu sposobnost funkcionisanja
Parlamenta, broj zastupnika je ograničen na maksimalnih
732.
[Početak stranice]
|
|
Pojačana saradnja |
I da konačno dođemo do krajnje, pete
centralne tačke Ugovora iz Nice, do jače saradnje. Događaji
koji se tiču toga mogu da se poredaju na sledeći način. Prepreke za
jaču saradnju u budućnosti će postajati sve manje, što, bez sumnje,
doprinosi lakšem prevazilaženju postojećih blokada u pojedinačnim
oblastima. Ono što nije moguće je korišćenje jače saradnje kao
faktora produbljivanja za uključivanje novih političkih oblasti u
Uniju. Za tako nešto su ograničenja pod kojima ona ostaje suviše uska
za bilo koji od tri stuba EU-a. |
|
Procena Ugovora iz Nice |
Toliko o pregledu novosti koje
su povezane sa Ugovorom iz Nice. Na koji način mogu
da se svrstaju i ocene promene do kojih je došlo Ugovorom iz Nice u okvire u kojima smo do sada posmatrali razvoj Unije?
Ovde moramo da dođemo do zaključka da su Ugovorom iz Nice, samo
ako se posmatra formalno, zaista stvoreni uslovi za
proces proširenja Evropske unije. Ukoliko malo bolje
pogledamo, pre ćemo doći do zaključka da je Ugovorom
iz Nice budućnost Unije više opterećena nego obezbeđena. |
|
Strukturalna hipoteka: Odluke koje se
donose kvalifikovanom većinom su otežane |
To se pre svega odnosi na
činjenicu da su ovim Ugovorom kao nikad do tada izražene sve
konfliktne linije između država-članica, prvenstveno u načinu na
koji su istaknuti "nacionalni interesi". To će u svakom slučaju
imati "klimatske" posledice, ali se oseti i u Ugovoru iz Nice,
što, u svakom slučaju, predstavlja svojevrsnu strukturalnu
hipoteku za budućnost EU-a. Pomislite samo na zaključke vezane
za Komisiju kod kojih je napravljen korak unazad u odnosu na
Amsterdamski ugovor ili na otežavanje proširenja odlučivanja
kvalifikovanom većinom. |
|
Nisu stvorenu uslovi za proširenje |
Po proceni mnogih posmatrača, koja je
i po mom mišljenju tačna, to znači da ni u kom slučaju nije stvoreno
dovoljno institucionalnih i proceduralnih uslova za predstojeće
proširenje.
|
|
Izgrađena je "moć ometanja" za države-članice |
Sve u svemu, neizbežno je da se stekne utisak
da Nica nije služila za to da se poboljšaju sposobnosti
delovanja i odlučivanja unutar EU-a, već za to da se izgradi
"moć ometanja" država-članica svake
pojedinačno. To je, u svakom
slučaju, jedna bitna konstatacija, posebno za naše ključno
pitanje o faktorima određenja i šemi razvoja procesa integracija. |
|
Posledice: Ponovan pokušaj da se problemi
reše pre proširenja |
Ovi deficiti bili
su tako očigledni je odmah (!) nakon potpisivanja Ugovora u Nici
došlo do odluke da se poduzme novi pokušaj za rešavanje postojećih
problema pre proširenja u koje je trebalo da se uključe zemlje
srednje i jugoistočne Evrope. Više reči o tome biće u Etapi 7. |
