Teme za Konferenciju vlada 2000. godine

Zaključak o sazivanju nove konferencije vlada donesen je već u junu 1999. godine, tačno mesec dana nakon stupanja na snagu Amsterdamskog ugovora i to povodom zasedanja Evropskog saveta u Kelnu. Dinamika razvoja EU-a još jedanput se ubrzala. Ova konferencija je, po zaključcima šefova država i vlada, trebalo da bude sazvana u 2000. godini i da se bavi pitanjima koja Amsterdamski ugovor nije uspeo da reši, a to bi konkretno značilo:

• veličina i sastav Komisije;
• ravnoteža glasova u Savetu;
• mogućnost proširenja oblasti o kojima se odlučuje sa kvalifikovanom većinom i
• dalja pitanja o promenama Ugovora koja proizlaze iz tzv. "left-overs" ili iz sprovođenja Amsterdamskog ugovora u praksi. 
• Tome se sredinom godine dodala još jedna tematska celina, pojačana saradnja, odnosno mogućnost postepenih integracija.
   

Kontekst Konferencije vlada

Odredbe Ugovora iz Nice

Sastav Komisije

[Početak stranice]
 

Raspodela glasova u Savetu i kvalifikovana većina

Što se tiče dva veoma usko povezana pitanja, dakle pitanja o podeli glasova u Savetu i proširenja oblasti u kojima se odluke donose kvalifikovanom većinom, predviđeno je da se nakon ratifikacije Ugovora u oko 30 odredbi princip donošenja jednoglasnih odluka zameni principom odlučivanja kvalifikovanom većinom, pri čemu su centralne oblasti ostale pošteđene ovih promena.
Nadalje, od 22.11.2004. godine, od stupanja u službu Barossove komisije (vidi Etapu 7), glasovi u Savetu trebalo bi  nanovo da budu sistematizovani po jačini. Za ubuduće je kvalifikovana većina  ostvarena u slučaju

• da neki zaključak dobije određen broj glasova, pri čemu broj glasova mora da se ispita ponovo nakon pristupanja svake nove države-članice,
• da većina država-članica glasa za neki zaključak i
• u slučaju da ova većina čini najmanje 62 procenta celokupnog stanovništva Unije (što na zahtev neke države-članice može da se ispita).

Left-overs Amsterdamskog ugovora

Što se tiče Evropskog parlamenta, Ugovorom iz Nice ustanovljena je nova podela mesta, koja je relativno smanjila razlike u reprezentaciji zastupnika pojedinih zemalja, S druge strane, imajući na umu sposobnost funkcionisanja Parlamenta, broj zastupnika je ograničen na maksimalnih 732.

[Početak stranice]
 

Pojačana saradnja

I da konačno dođemo do krajnje, pete centralne tačke Ugovora iz Nice, do jače saradnje. Događaji koji se tiču toga mogu da se poredaju na sledeći način. Prepreke za jaču saradnju u budućnosti će postajati sve manje, što, bez sumnje, doprinosi lakšem prevazilaženju postojećih blokada u pojedinačnim oblastima. Ono što nije moguće je korišćenje jače saradnje kao faktora produbljivanja za uključivanje novih političkih oblasti u Uniju. Za tako nešto su ograničenja pod kojima ona ostaje suviše uska za bilo koji od tri stuba EU-a.

Procena Ugovora iz Nice

Toliko o pregledu novosti koje su povezane sa Ugovorom iz Nice. Na koji način mogu da se svrstaju i ocene promene do kojih je došlo Ugovorom iz Nice u okvire u kojima smo do sada posmatrali razvoj Unije? Ovde moramo da dođemo do zaključka da su Ugovorom iz Nice, samo ako se posmatra formalno, zaista stvoreni uslovi za proces proširenja Evropske unije. Ukoliko malo bolje pogledamo, pre ćemo doći do zaključka da je Ugovorom iz Nice budućnost Unije više opterećena nego obezbeđena.

Strukturalna hipoteka: Odluke koje se donose kvalifikovanom većinom su otežane

To se pre svega odnosi na činjenicu da su ovim Ugovorom kao nikad do tada izražene sve konfliktne linije između država-članica, prvenstveno u načinu na koji su istaknuti "nacionalni interesi". To će u svakom slučaju imati "klimatske" posledice, ali se oseti i u Ugovoru iz Nice, što, u svakom slučaju, predstavlja svojevrsnu strukturalnu hipoteku za budućnost EU-a. Pomislite samo na zaključke vezane za Komisiju kod kojih je napravljen korak unazad u odnosu na Amsterdamski ugovor ili na otežavanje proširenja odlučivanja kvalifikovanom većinom.

Nisu stvorenu uslovi za proširenje

Po proceni mnogih posmatrača, koja je i po mom mišljenju tačna, to znači da ni u kom slučaju nije stvoreno dovoljno institucionalnih i proceduralnih uslova za predstojeće proširenje.
 

Izgrađena je "moć ometanja" za države-članice

Sve u svemu, neizbežno je da se stekne utisak da Nica nije služila za to da se poboljšaju sposobnosti delovanja i odlučivanja unutar EU-a, već za to da se izgradi "moć ometanja" država-članica svake pojedinačno. To je, u svakom slučaju, jedna bitna konstatacija, posebno za naše ključno pitanje o faktorima određenja i šemi razvoja procesa integracija.

Posledice: Ponovan pokušaj da se problemi reše pre proširenja

Ovi deficiti bili su tako očigledni je odmah (!) nakon potpisivanja Ugovora u Nici došlo do odluke da se poduzme novi pokušaj za rešavanje postojećih problema pre proširenja u koje je trebalo da se uključe zemlje srednje i jugoistočne Evrope. Više reči o tome biće u Etapi 7.