Evropska unija

Ogromno proširenje oblasti delovanja EZ-a

Dominantnost međudržavne saradnje iz 2. i 3. stuba

Ipak, nasuprot ovoj jako izraženoj supranacionalizaciji unutar stuba Evropske zajednice stoji dominantnost međudržavnih kooperacija iz druga dva stuba kao i činjenica da u pojedinačnim oblastima saradnje više ne učestvuju sve države-članice kao što je to slučaj sa postepenim integracijama. Da će ovo biti razlog za nove promene Ugovora, što će biti neophodno da se napravi veoma brzo, naslutili su i sami autori Ugovora, te su to definisali u članu N, odlomak 2, u kojem se kaže da 1996. godine mora da se sazove nova Konferencija vlada kako bi se ispitale određene odredbe Ugovora.
 

Međubilans

[početak stranice]

Pitanja

Zašto je došlo da razvoja kooperacije koja je najpre bila odvojena po sektorima da bi kasnije postala sveobuhvatna?

Jedno od osnovnih pitanja koje se postavlja, koje se zapravo nameće, sigurno je kako je - usprkos svim, delom veoma masivnim otporima koje smo upoznali - uopšte moglo da dođe do ovakvog razvoja od po sektorima odvojenih do sveobuhvatnih kooperacija. U EZUČ-u (ECSC) samo je jedan sektor bio zajednički obrađen - ugalj i čelik. U EEZ-u (EEC) je najpre postojalo nekoliko oblasti koje su zaista bile zajednički obrađene kao što su carinska politika i zajedničko tržište, te zajednička spoljno-trgovinska i agrarna politika. Sa Zajedničkim evropskim aktima (ZEA/SEA)  došlo je do značajnog proširenja zajedničkih oblasti delovanja (politika zaštite životne sredine, istraživačka i tehnološka politika). Od stupanja na snagu Ugovora o Uniji kooperacijom su obuhvaćene gotovo sve oblasti na ovaj ili onaj način.
 

Zašto je došlo do različitih formi saradnje u različitim političkim oblastima?

Ovaj zaključak vodi nas do sledećeg pitanja. Kako je zapravo kooperacija u ovim oblastima organizovana na tako različite načine. Dakle, postoje područja, kao što je to posebno slučaj sa zajedničkom spoljnom i bezbedonosnom politikom (ZSBP/CFSP) ili sa saradnjom u oblasti pravosuđa i unutrašnje politike koje su od strane država-članica sasvim svesno odvojene od Evropske zajednice, područja u kojima se odlučuje jednoglasno i gde još uvek dominiraju tradicionalne forme međudržavne saradnje. Pa i unutar stuba Evropske zajednice mogu da se primete mnogobrojne razlike među oblastima politike, npr. u odnosu na važeće procese odlučivanja (jednoglasno odlučivanje nasuprot odlučivanju kvalifikovanom većinom ili između neznatnog, a u nekim slučajevima čak centralnog uticaja na odluke Evropskog parlamenta).

Apstraktnije rečeno, ono što upada u oči i traži objašnjenje je koegzistencija supranacionalnih i međudržavnih elemenata. Setite se Luksemburškog kompromisa, kojim je pojačana uloga država-članica i međudržavnih elemenata i istovremenog konstitucionalizovanja ugovora putem Evropskog suda, što je, opet, vodilo supranacionalizaciji. Ili pomislite na upravo spomenute stubove Ugovora o Uniji, koji mogu da predstavljaju izvrstan primer istovremenog postojanja supranacionalnih i međudržavnih elemenata.
 

Determinante

Naravno, u okviru ovog međubilansa, gde nam nedostaje deset godina enormno brzog razvoja Evropske unije - čime ćemo se baviti u okviru Osnovnog kursa 3 - ne možemo da sistematski govorimo o faktorima određenja procesa integracija. Ipak, u toku našeg prolaska kroz četiri decenije razvoja istorije Evropske zajednice, odnosno Evropske unije, neki faktori su postali prepoznatljivi, i to faktori koji su u svakom slučaju doprineli pronalaženju odgovora na gore postavljena pitanja. Dozvolite mi da ukažem na samo dva takva primera.
 

Spill-over

[početak stranice]

Različite pretpostavke država-članica o formi i načinu saradnje

Drugi primer je pitanje o stvarnom i efektivnom delovanju očigledno moguće koegzistencije supranacionalnih i međudržavnih elemenata u spoljnim odnosima, pri čemu je spoljna trgovinska politika kompetencija Zajednice supranacionalno organizovana, a nasuprot tome tradicionalna spoljna i bezbedonosna politika bivaju smeštene u međudržavne dogovore. Da li je moguće da je ovde od velikog značaja faktor s kojim se uvek iznova susrećemo u toku pregovora o promenama Ugovora, naime različita predstava država-članica o tome na koji način bi trebalo da bude strukturirana saradnja u svojoj osnovi? Setite se zemalja kao što su Velika Britanija ili Danska na jednoj, i Nemačka i Italija na drugoj strani i svih oblasti politike i pojedinačnih pitanja. Onda se zaista reaguje po funkcionalnoj prisili - o kojoj smo upravo razgovarali - te se traži i najmanji zajednički nazivnik, pa se vremenom gotovo prisilno dolazi do one šeme kooperacionih formi i modusa odlučivanja kakvi su nakon Mastrihškog ugovora ustanovljeni za novouređenu Evropsku uniju. Nešto govori i u prilog tome da bi kod ovog procesa zaista moglo da se radi o sasvim karakterističnoj šemi procesa razvoja integracija.

Sažetak Osnovnog kursa 2

Toliko u ovom kratkom međubilansu koji Vam je, nadam se, pokazao kako može da bude interesantno bavljenje razvojem procesa integracija. Zadatak ovog međubilansa je da pored ponude neophodnih informacija stoji u središtu sledećeg Osnovnog kursa (3), u toku kojeg ćemo se dublje baviti periodom od 1993. do 2005. godine, dakle periodom od stupanja na snagu Mastrihškog sporazuma. Na samom kraju pogledajte i šematski prikaz saznanja i zaključaka do kojih smo došli.