Uvod: najvažnije karakteristike procesa integracija


 

Jaz između supranacionalnog i međudržavnog

Već i ovaj mali deo razvoja koji smo do sada analizirali ukazuje na jednu veoma važnu karakteristiku procesa integracija - a to je stalni jaz između supranacionalnog uređenja koje smo upoznali u Ugovoru o EZUČ-u (ECSC) i nastojanja da se ostvari međudržavna saradnja, što nam je poznato iz Ugovora o EEZ-u (EEC). Ovo poslednje dovelo je i do prenošenja nadležnosti sa supranacionalnih organa Zajednice na organe koji predstavljaju države-članice. Ovakav jaz primeti se i u etapi koju ćemo sada obrađivati, naime u periodu od osnivanja EEZ-a (EEC) do velike promene Ugovora do koje je Zajedničkim evropskim aktima (ZEA/SEA) došlo 1987. godine. 

Jaz između proširenja i produbljenja

Druga vrsta jaza koja može da se primeti, i to ne samo u periodu između EEZ-a (EEC) i ZEA (SEA) već jaz koji i danas u mnogome određuje svakodnevicu Zajednice, jeste razlika između proširenja i produbljenja. Ove dve karakteristike biće najvažniji faktori kojima ćemo se baviti tokom istraživanja procesa integracija, ali svakako su u vezi i sa pitanjem koje je postavljeno na samom početku. 

Supranacionalne težnje

Počnimo sa supranacionalnim tendencijama kojih je u toku ove etape bilo jako mnogo:
 

• Osnivanje zajedničkih institucija za tri postojeće zajednice, dakle za EAZ (Evropska atomska zajednica), EZUČ (ECSC) i EEZ (EEC) i to tzv. fuzionim Ugovorom koji je ratifikovan 1965, a 1967. je stupio na snagu. 
• Ukidanje davanja finansijskih priloga od strane država-članica zbog davanja mogućnosti Zajednici da poseduje sopstvena sredstva zaključkom Saveta iz 1970. godine.  
• Uspostavljanje Evropskog revizijskog suda kao i prenošenje većih nadležnosti vezanih za budžet na Evropski parlament i to tzv. "Briselskim ugovorom" iz 1975. godine.  
• Uvođenje direktnih izbora za Evropski parlament, što je bilo zaključeno 1976.godine. Prvi direktni izbori za Evropski parlament održani su 1979. godine.

[Početak stranice]

Ovo su bili formalni, lako prepoznatljivi događaji koji su ukazivali na razvoj u pravcu supranacionalnosti.

Još jedan veoma značajan faktor uticaja predstavljale su odluke Evropskog suda. Nizom odluka ovog suda promenjen je Ugovor o EEZ-u (EEC) koji je u svojoj prvobitnoj formi jasno predstavljao ugovor između dveju ili više država, a kojemu su dodeljene karakteristike Ustava. Tako je, između ostalog, uvedena prednost prava Zajednice nad pravom nacionalnih država, a nacionalni sudovi su uključeni u odluke Evropskog suda i savetovano im je da se u slučaju nejasnoća po pitanju prava Zajednice savetuju sa Evropskim sudom. 

Na ovaj način, putem Evropskog suda, uvedeno je pravno uređenje koje je nalikovalo pravnom uređenju nacionalnih država, ali je delovalo i van njega, što je do sada bilo poznato u oblasti međudržavnih odnosa. Ovo pravno uređenje bilo je jedinstvena i jedna od najznačajnijih karakteristika EEZ-a (EEC). 

Pored toga, važno je da se spomene još jedna važna tačka, a to je činjenica da je u toku ove etape, a posebno početkom 80-tih godina, sve više političkih oblasti bilo uključivano u okvire saradnje unutar Evropske zajednice. Dakle, ZEA (SEA) su predstavljali samo ugovorno regulisanje onoga što je u praksi već postojalo.

[početak stranice]

Međudržavne težnje

Nakon ovoga što je već napisano mogao bi da se stekne utisak da se Evropska zajednica kretala samo u pravcu supranacionalnosti. Da to ni u kom slučaju nije bilo tako pokazaće sledeći deo teksta koji predstavlja primjere razvoja koji pokazuju međudržavne težnje.

Počnimo s tzv. Luksemburškim kompromisom  s početka 1966. godine. O čemu se tu radilo? Na samom početku dogovor je bio da Savet ministara, centralni organ EEZ-a (EEC), Ugovorom od 1.1.1966. godine sa donošenja jednoglasnih odluka pređe na donošenje odluka većinom. Francuska vlada pod vodstvom De Gola je ovo odlučno odbila. Kada sredinom 1965. godine nije mogao da se postigne dogovor o finansiranju agrara, francuska vlada je povukla svog predstavnika iz Saveta kako bi na taj način sprečila donošenje odluke. Ova, tzv. politika "prazne stolice" bila je prva kriza EEZ-a (EEC).
Ova kriza prevaziđena je u januaru 1966. već pomenutim Luksemburškim kompromisom. U tom kompromisu vlade država-članica su se složile da se ne drže odlučivanja većinom, kako je to bilo unapred dogovoreno, u slučajevima kada su u pitanju vitalni interesi jedne od država-članica. Zbog toga je, zapravo, i dalje važio princip usaglašavanja, što je forma koja je karakterisirala tradicionalne međudržavne saradnje. Ovo je sigurno ostavilo jasan ožiljak na istoriju integracija.


U smislu međudržavne saradnje ustanovljena je 1969. godine i koordinacija između država-članica po pitanjima spoljne politike (EPS). Ovo je predstavljalo i reakciju na proširenje u koje su uključene Danska, Velika Britanija i Irska, čime je Evropska zajednica počela da dobija i na međunarodnoj političkoj težini. Ono što je važno da se napomene u kontekstu naše analize je da je EPS (koordinacija spoljne politike) najpre ostao potpuno izvan okvira Zajednice i nije imao nikakvog uticaja na nju, a prilikom donošenja odluka u ovoj oblasti korišćen je princip usaglašavanja, odnosno jednoglasnog donošenja odluka, što je bilo već poznato u sasvim normalnim međudržavnim odnosima. 

[početak stranice]

Jaz između proširenja i produbljenja

Obratimo sada pažnju na jednu drugu karakteristiku - proširenje nasuprot produbljenju. Najpre nekoliko reči o toku događaja. Proširenje Zajednice u periodu od EEZ-a (EEC) do ZEA (SEA) odigralo se u tri koraka:  
 

• Severno proširenje (Danska, Irska i Ujedinjeno Kraljevstvo, 1973. godine)  
• Južno proširenje 1 (Grčka, 1981)
• Južno proširenje 2 (Španija i Portugal, 1986)

Zajednici je, dakle, uspelo da za manje od 20 godine postojanja svoj broj poveća tačno  dva puta. S ovim je, naravno, povezan celi jedan niz različitih posledica o kojima ćemo govoriti u nastavku. Ono što najpre moramo da napomenemo je da je svako proširenje uvek bilo povezano i sa širenjem i produbljivanjem saradnje. Tako je, na primer, proširenje koje se odigralo 1973. godine bilo u mnogome povezano sa uspostavljanjem EPS-a (Koordinacija spoljne politike), a južna proširenja dala su značajan podstrek za uspostavljanje i oblikovanje regionalne politike.


Druga problematična posledica je da je veći broj država-članica pokazao je porast heterogenosti interesa i stavova pred pitanjem čemu služi EEZ (EEC) i na koji način bi ona trebalo da se dalje razvija, a ona je pokazivala porast svojih sposobnosti odlučivanja. Imajte na umu to da je u ovom periodu na osnovu luksemburškog kompromisa i dalje moralo da se odlučuje jednoglasno.

[početak stranice]

Karakteristike ZEA-a (SEA)

Time dolazimo do kraja treće etape koja je trajala gotovo 20 godina, do prve velike revizije Ugovora putem Zajedničkih evropskih akata. Prvo pitanje koje se ovde, bez sumnje, postavlja je odakle su nakon gotovo dve decenije zatišja u formalnom razvoju Evropske zajednice došli impulsi koji su uslovili ovaj razvoj i koji su faktori doprinijeli ovakvom razvoju. Tri tačke moraju da se naglase:
 

• Povećanja sposobnost odlučivanja s obzirom na zahtev da se odluke donose jednoglasno (Luksemburški kompromis) i heterogenost interesa (proširenje). 
• Stvarni strah, koji je početkom 80-tih godina izražavan od strane sve više političara, da će zbog ovakvog načina odlučivanja u Zajednici i zbog nedostatka stvarnog zajedničkog tržišta Zajednica tehnološki zaostati za SAD-om i Japanom.   
• Činjenica da su se pretpostavke o tome kako bi Zajednica trebalo da izgleda od početnih razlika dosta približile kod pojedinih velikih država-članica. U nekima se to odigralo zbog promene vlade (Velika Britanija - 1979. Margaret Tačer, Nemačka - preuzimanje kancelarskog mjesta od strane Kola 1982. i novi izbori 1983. godine), a u nekim državama je došlo do promene stavova (Francuska - Miteran je polako napustio ideju socijalističke ekonomske politike).   

Konferencija vlada, program slobodnog tržišta i ZEA (SEA)

Upravo iz ovog razloga pojedine države-članice, a i Komisija predložile su celi niz različitih inicijativa s ciljem da se Zajednici opet obezbedi način na koji bi mogla da funkcioniše. Sve ove inicijative našle su se pod zajedničkim nazivnikom slobodnog tržišta, na osnovu kojeg bi se  do kraja 1992. godine odstranile sve prepreke slobodnoj trgovini koje su još postojale između država-članica, a pre svega netarifne trgovinske prepreke. Drugi zajednički nazivnik bilo je sazivanje Konferencije vlada po zaključku Evropskog saveta iz 1985. godine radi promene Rimskih ugovora po članu 253. Ugovora o EEZ-u (EEC), što je konačno i dovelo do ZEA (SEA).

Novosti u vezi sa ZEA (SEA)

Novosti koje mogu da se dovedu u vezu za ZEA (SEA) su, ukratko, sledeće:
 

• Preuzimanje jednog celog niza političkih oblasti u okvir politike koja se bazirala na Ugovoru. Ovde pripada politika zaštite životne sredine, koju smo ranije već spominjali, ali i istraživačka i tehnološka politika, kao i regionalna politika. 
• Preduzimanje koraka za ostvarenje slobodnog tržišta i definisanje tog cilja Ugovorom.   
• Modifikacija i dopuna postojećih modula odlučivanja. Tu, između ostalog, pripada i uvođenje novog postupka odlučivanja, koji je predviđao da se odluke u Savetu ministara donose kvalifikovanom većinom kao i bitan porast mogućnosti uticaja Evropskog parlamenta koji je do tada imao samo savetodavnu funkciju.
• Ugovorno regulisanje spoljno-političke saradnje država-članica. Ovde se, doduše, radilo o regulisanju spoljno-političke saradnje izvan Ugovora o EEZ-u (EEC).
   

Bilans 3. etape

Ustavno-politički značajan korak u pravcu supranacionalizacije, a u oblasti materijalne politike je značajno proširenje integracija i to u oblasti politike koje su bile definisane Ugovorom o saradnji Evropske zajednice. Ovako bi u jednoj rečenici najbolje mogle da se obuhvate promene do kojih je došlo putem ZEA (Zajedničkim evropskim aktima, SEA). Pri tom je veoma važno da se spomene da do ovih promena nije moglo da dođe bez bezbrojnih malih koraka koji su učinjeni u godinama od osnivanja Evropske ekonomske zajednice (EEZ/EEC) i bez iskustava stečenih u toku ovog perioda, a koja su potekla iz saradnje među državama-članicama. Isto tako je važno da se napomene da su ove promene bile potrebne i da će zasigurno služitit kao važni faktori uticaja na budući razvoj.