Put do EEZ-a (EEC)

Druga etapa obuhvata period od stupanja na snagu Ugovora o EZUČ-u (ECSC) do osnivanja Evropske ekonomske zajednice (EEZ/EEC). Nakon što 1954. godine nije uspelo prihvatanje planova za Evropsku odbrambenu zajednicu — a s tim u vezi i planova za Evropsku političku zajednicu — dakle za supranacionalnu saradnju u jednoj veoma osetljivoj oblasti visoke politike, postavilo se pitanje šta sad. U ovakvoj situaciji vlade zemalja Beneluksa dale su predlog za dalje korake ka integraciji, koji su se, doduše, koncentrisali samo na ekonomsku oblast.

1955: Konferencija u Mesini

Predlozi vlada zemalja Beneluksa razmatrani su od strane ministara spoljnih poslova zemalja-članica EZUČ-a sredinom 1955. godine na Konferenciji u Mesini i veoma su pozitivno ocenjeni. Obrazovan je odbor od strane predstavnika vlada zemalja-članica pod predsedavanjem belgijskog ministra spoljnih poslova, Paul-Henri Spaaka, koji je trebalo da izradi izveštaj. Na sednice ovog odbora bila je pozvana i Velika Britanija, koja se već u novembru 1955. godine povukla iz pregovora s obzirom na to da u toku pregovora nije videla šanse za realizovanje svoje predstave slobodne trgovinske zone.

1956: Spaakov izvještaj

Spaakov izveštaj koji je bio gotov u aprilu 1956. godine predstavljao je osnovu za pregovore koji su se dalje vodili te iste godine i u toku kojih je moralo da dođe do pronalaženja obostranih interesa i izjednačavanja istih, što delom nije uopšte bilo lako, naročito kada se radi o interesima Savezne Republike Nemačke i Francuske.

1957: Potpisivanje Rimskih ugovora; osnivanje EEZ-a (EEC)

Na kraju se ipak došlo do zajedničkih zaključaka pa su Ugovori o Evropskoj ekonomskoj zajednici (EEZ/EEC) i  Evropskoj atomskoj zajednici (EAZ/EAC) potpisani 25. marta 1957. godine u Rimu. Zbog tog se ovi ugovori nazivaju i Rimskim ugovorima, a potpisalo ih je (slika dole) šest članica EZUČ-a (ECSC). Na snagu su stupili u januaru 1958. godine.

[Početak stranice]

Elementi Ugovora o EEZ-u (EEC)
 

Težište: zajednička politika u određenim oblastima

Najpre bih želeo kratko da navedem sadržaj Ugovora o EEZ-u (EEC), na koji i želim da se ograničim prateći ovu 60-godišnju istoriju evropskih integracija. U prvom planu je stajao cilj uređenja zajedničkog tržišta, dakle potpuna razgradnja trgovinskih granica između država-članica, čemu je, nezaobilazno, pripadala zajednička carina, te zajednička trgovinska politika. Upravo time bavi se većina paragrafa ovog Ugovora. Nasuprot tome, paragrafi koji su se ticali koordinacuje ekonomske i monetarne politike, te oblasti kao što su agrarna, saobraćajna ili određeni aspekti socijalne politike ostali su u Ugovoru relativno uopšteni.

Ovaj put, dakle, kada se Ugovor poredi sa ustavom jednog nacionalnog političkog sistema, imamo sasvim drugačiju situaciju. Dok se u ustavima nacionalnih političkih sistema jedva nalazi nešto o politikama ili pojedinačnim oblastima, u Ugovoru o EEZ-u (EEC) su upravo ove odredbe ključne.
 

Pregled elemenata Ugovora o EEZ-u (EEC)

Institucije

Naravno, i ovaj Ugovor sadrži klasične ustavne odredbe i to u onim delovima koji se tiču uređenja institucija za novu zajednicu i međusobnog odnosa organa. O tome, dakle, o institucijama bih ovde samo kratko govorio, s obzirom na to da ćemo se time detaljnije baviti u Osnovnom kursu 4.

Pomeranje nadležnosti u korist država-članica

Kao osnova za razrađivanje institucionalnog okvira poslužio je Ugovor o EZUČ-u, što se jasno vidi i iz preuzimanja naziva nekih institucija (Savet ministara, Skupština, Sud). Umesto Više službe osnovana je Komisija čiji je zadatak bio da se aktivira kao inicijator zajedničke politike i njenog sprovođenja. Ta Komisija je još imala i neke svoje sopstvene kompetencije. Međutim, što se tiče odnosa između Komisije i Saveta ministara, bilo je primetno pomeranje kompetencija u odnosu na prethodni Ugovor o EZUČ-u (ECSC) i to u korist Saveta ministara, a samim tim i država-članica.

Bilans 2. etape

U vezi sa posebnim karakteristikama procesa integracija na kraju 2. etape možemo da kažemo da su utisci iz rata, a samim tim i želja za obezbeđenjem mira, postali motiv koji se još samo provlačio na marginama ideje o osnivanju nove međunarodne organizacije, a u prvi plan su sve više izbijali interesi nacionalnih država. To se jasno vidi i na fenomenu pomeranja nadležnosti sa Komisije na Savet ministara koje je predstavljao nacionalne države u institucionalnoj strukturi novoosnovanog EEZ-a (EEC).